Kemal Kačapor

Rođen sam u školi, ne u porodilištu... da baš tako, i mene je šokiralo.  Otac učitelj i mama učiteljica radili su u vrletima daleko od grada, u područnoj seoskoj školi, koja je imala stan za učitelja. E u tom stanu, u toj školi, u toj učiteljskoj porodici sam se ja i rodio... Kasnije, kad sam došao sebi i počeo shvatati okruženje, skontam da mi je jedna tetka učiteljica druga nastavnica, amidža profesor...I bilo je za očekivati kad sam pošao u školu da budem dobar đak. Genetika, okruženje valjda, ni ja ne znam šta je. Btw, bio sam toliko dobar đak da to svom djetetu neću dozvoliti da sebi napravi. I kao djetetu mi je izgledalo teško rasti među učiteljima, nastavnicima i profesorima. Za sve sto uradiš održe ti predavanje i naravno, oni bi to uradili bolje. No dobro, rekoh sebi: njih ne možeš birati, ali profesiju možeš! I nećeš ti meni u nastavu. A sestra ode... i danas je učiteljica. Upišem srednju školu i završim zanat laboratorijskog tehničara za mikrobiologiju. I zgade mi se mik...

Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, možda će i u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti? Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga? Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni. Tamo te čeka ona lepa, al lukava duga. I živi! Sasvim živi! Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh. Prestiži vetar i ptice. Jer svaka večnost je kratka. Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice. Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza. Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje. Odjednom svet, dok hodaš sve više ti je uzan i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen. Zato živi, al sasvim! I ja sam živeo tako. Za pola veka samo stoleća sam obišao. Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak. Al nikad nisam stajao. Večno sam išao. Iša...

Bolesti su poučne. Pogotovo su poučne one koje u trenutku kad dolaze nagovještavaju fatalne opasnosti, a koje ipak na kraju nemaju takve posljedice. Kao i svi, imao sam ponekad problema koji su me vezali za krevet. Istina nikad u nisam ležao bolnici. Uvijek je to bilo kod kuće na par dana polumirovanja. Međutim za sve ima prvi put...  I sve ti postane crno-bijelo. Ti pocrniš od muke, a boraviš u bijelom okruženju. I ostaneš sam. Čak i kad te oni koji te vole, ne napuštaju ni na trenutak i boluju sa tobom. Fizički si sam u tijelu, fizički sam u sobi, lagano sam u duši. Ostaneš sam u snu. Istinski sam u trenutku. I u vremenu i prostoru. I duge su noći, duge su noći, a mučni su dani. I tabiriš...  Tabiriš sebe i trag iza sebe i shvatis da su najbitniji u zivotu, tragovi ljubavi, koje ostavimo kada odemo... I slušaš pjesme, jer nemaš živaca da čitaš. I tek tada shvatiš da ih stvarno i čuješ. Ono prije je bilo da ih samo slušaš, a s...

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao i što nisam više, i što nisam luđe jer, samo će gresi, kada budem pao biti samo moji – sve je drugo tuđe. Grešio sam mnogo, učio da stradam leteo sam iznad vaše mere stroge grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam svojim divnim grehom da usrećim mnoge. Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće grešio i za vas, koji niste smeli, pa sad deo moga greha niko neće a ne bih ga dao – ni kad biste hteli. Duško Trifunović

Uopšte nije važan kritičar koji ukazuje gde se onaj koji se bori spotakao ili gde je onaj koji radi mogao to da učini bolje. Zasluga pripada onome koji se stvarno nalazi u areni, čije je lice umrljano prašinom, i znojem, i krvlju; koji se hrabro bori, koji greši, koji iznova doživljava neuspehe, ali je pun vatrenog oduševljenja, duboko odan i spreman da se žrtvuje. Zasluga pripada onome koji će u najboljem slučaju tek na kraju upoznati slast postignute pobede i ostvarenja visokog cilja; ili će, u najgorem slučaju, ako doživi neuspeh, bar dostojanstveno pasti. I zato, njegovo mesto nikad neće biti s onim hladnim i bojažljivim dušama koje nikada nisu upoznale ni pobedu ni poraz. Teodor Ruzvelt, “Borba”